Da li ste se nekad zapitali koji je odnos pozitivnih, ohrabrujućih reći koje u toku dana kažete svom detetu u odnosu na reči žalbi, kritika, naredbi, upozorenja i obeshrabrenja.
Deca imaju utisak da je odnos pozitivnih i negativnih reči koje dobijaju od svojih roditelja daleko na strani negativnih i da te dnevne negativne interakcije čine srž njihove komunikacije sa roditeljima.
Istraživanja porodične komunikacije stalno potvrđuju činjenicu da roditelji malo vremena dnevno provode u razgovoru sa svojom decom (manje od 20 minuta dnevno) a onda kada razgovaraju više se registruju roditeljske kritike, naredbe, ili zahtevi.
Kako deca rastu broj negativnih rečenica se povećava i dostiže kulminaciju u adolescenciji.
Sa decom se malo razgovara a kada se razgovara to ne doprinosi razvoju njihovog osećanja samopoštovanja i samovrednovanja.
Roditeljski fokus treba da se pomeri od podsećanja i opominjanja šta nisu uradili ili su uradili pogrešno, čime su razočarali roditelje, na podsećanje i pokazivanje da su voljeni, da mogu da očekuju podršku, da su vredeni i poštovani. To ne znači da roditelji treba da budu lažno ljubazni ili da ne kažu šta je pogrešno i loše. To samo znači da deca ne treba da budu nevidljiva i neprimećena do trenutka kada naprave neke greške ili nezadovolje naša očekivanja.
Potrebna je stvarna komunikacija, stvarni interes za dečiji svet i podela sveta odraslih sa njima. Ne traži mnogo vremena i razmišljanja da roditelj pobesni zbog nesređene sobe, ali traži vreme i koncentraciju da primeti kako je njegovo dete npr. pažljivo prema baki, kako svaki dan uči svog mlađeg brata fudbalu ili košarci, kako uspeva da razveseli bebu (novog brata ili sestru) bolje od drugih u kući.
Reči koje roditelji treba svakodnevno da koriste da bi razvili samopoštovanje, poverenje i promišljenost svoje dece:
Hvala.
Važno je da napori dece da pomognu roditeljima ili drugima budu prepoznati.
Može se reći „Hvala ti što si mi pomogao da pronađemo zaturenu stvar“, “Hvala ti što ćeš da postaviš sto dok ja završim salatu“.
Reci mi još o tome…
Ovakve reči pokazuju detetu da slušamo i želimo da čujemo još o onome o čemu ono razmišlja i što mu je na umu. Ovakve rečenice ohrabruju komunikaciju bez brzog procenjivanja ili davanja saveta odmah – dva odgovora koji obično obeshrabruju dete da dalje razgovara.
Čini mi se da ti to možeš…
Iskazivanje poverenja da dete ima sposobnosti da uradi mnoge stvari bez pomoći je važno. Kako dete raste, situacije u kojima roditeljsko ohrabrenje pravi razliku između toga da li će odustati od izazovnog zadatka ili će ga uraditi, postaju sve brojnije.
Treba li ti pomoć?…
Detetu treba staviti do znanja da ste dostupni i voljni da mu pomognete da dovrši neki poseban zadatak koji mu je težak u nekom specifičnom pogledu. Zajedno možete dogovoriti koje delove zadatka će dete uraditi samo a u kojima će te mu pomoći.
Hajde da to radimo zajedno …
I vrlo mala deca mogu da nauče da kooperacija i timski rad mnoge poslove i situacije čine bržim i lakšim. Porodične aktivnosti mogu da se razviju u prijatne rituale koji obogaćuju dečiji život i kreiraju prijatna sećanja.
Šta misliš o jednom poljubcu, zagrljaju …
Deci je potrebno da im kažete da ih volite i da to pokažete. Istraživanja pokazuju da mala deca koja ne dobijaju dovoljno fizičkog kontakta i iskazivanja naklonosti mogu imati razvojne probleme. Kako rastu, deca menjaju svoje omiljene načine za iskazivanje naklonosti. Neko voli da bude zagrljen i pomažen, neko voli brz zagrljaj, neko da samo bude potapšan po ramenu. Važno je biti svestan u čemu dete posebno uživa na određenom uzrastu.
Molim te….
Molim te je još uvek klasična reč. Kad nešto želite od bilo koga pa i od dece ova „magična“ reč stavlja do znanja da tražite ponašanje koje će vam pomoći ili vas učiniti zadovoljnim. Ne zaboravite da kažete „Hvala“ kada je posao urađen.
Dobro urađeno…
Samopoštovanje i samopoverenje raste kada se dečijim naporima i postignućima oda priznanje. Kad god je to moguće, odnosno realno odgovara situaciji, hvalite dete. Budite sigurni da je vaša pohvala iskrena i specifična. Fokusirajte se na napredovanje i napore, pomozite da prepoznaju svoje snage i sposobnosti.
Vreme je za….
„Vreme je za spavanje“, “za domaći zadatak“, “da se ugasi televizor“. Mlađoj deci treba struktura u svakodnevnom životu da bi imali osećanje sigurnosti u često nesigurnom svetu. Na roditeljima je da uspostave i održe primeren raspored dnevnih aktivnosti, imajući u vidu da deca imaju razvojnu dobrobit od uobičajenog vremena odlaska na spavanje ili vremena za obroke.
Volim te…
Svako ima potrebu za ljubavlju i osećanjima prihvatanja i pripadanja.Ne treba da predpostavljamo da naša deca znaju da ih volimo i ako im to ne govorimo.Iskazivanje i pokazivanje ljubavi i naklonosti nije važno samo kod sasvim male dece već i kad postanu starija.
Reči za posebne prilike:
Žao mi je …izvini …
Roditelji treba da prepoznaju svoje greške i da iskažu žaljenje kad izazovu kod svoje dece nepotrebno uznemirenje ili nelagodu. “Žao mi je što ti je ušao sapun u oči“, izvini nisam te dobro razumeo nisam slušao“. Iskazujući detetu iskreno izvinjenje, roditelj pokazuje da je svestan osećanja svog deteta nudeći i model kulturnog ponašanja.
Ne…
„Ne, to ne može, mogao bi nekog da povrediš“, “Ne, ne možeš se ponašati na taj način“, “Ne, ne možemo to da kupimo, sada nemamo novac za to“…
Kada roditelji imaju problem da kažu „ne“ svojoj deci, deca mogu izrasti u osobe koje nemaju iskustva i znanja kako da izađu na kraj sa granicama. Roditelji treba da deci obezbede slobodu izbora ali i da poštuju granice.
Bilo je dosta…
„Bilo je dosta TV za večeras“, ili slatkiša, ili pravljenja haosa, ili rasprave. Ova rečenica postavlja granice i omogućava detetu da razvije osećanje samokontrole. Ponekad će biti potreban „time-out“ ukoliko se stiglo do granica dozvoljenog a dete ne reaguje na verbalnu poruku koju ste mu poslali.
Šta misliš kako se on/ona oseća?…
Ovo pitanje omogućava detetu da sagleda da njegovo ponašanje ima efekte na drugu osobu i može mi pomoći da razvije empatiju prema drugima. Kada čitati priče detetu ili zajedno gledate TV koristite priliku da razgovarate o osećanjima, sopstvenim i osećanjima drugih.
Ovo ne ide ,možeš li da probaš na drugi način…
Pretpostavka da postoji alternativa u teškoj situaciji je prvi od koraka u procesu rešavanja problema – veštine važne za ceo život. Roditeljski odgovor na probleme koji se javljaju u svakodnevnom životu, u kući, na poslu, postaje model za učenje ponašanja, odnosno rešavanja problema kod deteta.
Kako sve (gore spomenuto) reći:
Razgovor sa detetom uključuje više no što su samo reči.
Reči će biti mnogo efektivnije ako:
razgovarate sa detetom smirenim i ljubaznim tonom glasa umesto ljutitim,
govorite umerenom jačinom glasa umesto da vičete,
odvojite vreme da stvarno razgovarate sa detetom a ne razgovarate sa njim „uz put“,
posvetite punu pažnju onome što dete govori i ne dozvolite da vam misli „blude“,
koristite facijalnu ekspresiju koja je u saglasnosti sa rečima koje izgovarate i onim što stvarno osećate,
vaše reći i postupke vodi ljubav i poštovanje prema vašem detetu,
odgovornost što ste roditelj se manifestuje u vašoj spremnosti da preuzmete kontrolu kad je to potrebno,
koristite osmeh češće nego mrštenje.