Svaka razvojna faza veže se uz određene strahove koji predstavljaju sastavni i uobičajeni deo odrastanja deteta, posebno njegovog emocionalnog dela. Razvojni strahovi imaju važnu ulogu u pripremi deteta na život u budućnosti, a nastaju suočavanjem deteta sa spoljašnjim svetom i izazovima koje donosi odrastanje. Najčešće spontano nestaju kako dete prelazi iz jedne razvojne faze u drugu. Zato je važno podsticati dete da samostalno savladava razvojne strahove, uz podršku i razumevanje roditelja, jer savladavanjem strahova jedne razvojne faze deca postaju sposobna da se suoče sa razvojnim strahovima sledeće. Važno je da roditelji prihvataju strahove kao deo odrastanja, nastoje da ohrabre dete da izrazi svoje osećanja, kao i da se suočava sa strahom na način i tempom koji njemu odgovara.
Strahovi od rođenja do druge godine života
Od rođenja do otprilike druge godine života, kod dece je prisutan strah od odvajanja od njemu emocionalno najbližih osoba ili tzv. separaciona anksioznost. Takav strah se najčešće manifestuje kroz izraženo plakanje kada bliska osoba odlazi iz prostorije u kojoj se dete nalazi. Dete u tom uzrastu još nije sposobno ni kognitivno ni emocionalno da shvati da privremeni odlazak njemu bliske osobe ne znači da se ta osoba neće vratiti, a kako govor još nije dovoljno razvijen da bi dete to izrazilo, plač je znak detetovog unutrašnjeg stanja. U uzrastu od dve godine izražen je strah od nepoznatih osoba, delom povezan s oprezom koji dete oseća prema nepoznatim osobama, odnosno prema ljudima kojima nije privrženo. Osim ovih, u tom uzrastu mogu biti prisutni i strahovi od bučnih uređaja (usisavač, bušilica i sl.) i raznih životinja.
Strahovi u trećoj i četvrtoj godini
Kako deca odrastaju, razvijaju govor i postaju sposobna da verbalizuju strahove specifičnih sadržaja, kao što je strah od izmišljenih bića ili maski, snova, mraka, samoće, životinja ili ljudi u uniformama (npr. doktora) koji se javljaju u trećoj i četvrtoj godini. U tom uzrastu, deca sve više razvijaju svoju maštu kroz gledanje crtanih filmova, slikovnica ili reklama kroz koje se upoznaju s dobrim i lošim likovima što može da podstakne strah od negativnih likova.
Strahovi u petoj i šestoj godini
U petoj, odnosno šestoj godini strahovi postaju realniji jer deca počinju da shvataju značenje određenih događaja, pa se kod njih može razviti strah od nesreća, telesnih povreda, mraka, bolesti (posebno u slučaju bolesti ili smrti nekog člana porodice), kao i strah od nadrealnih bića i pojava – čudovišta, vampira, duhova, veštica i sl. Uzrok ovih strahova je to što deca puno maštaju, gledaju razne televizijske sadržaje i slušaju priče zbog čega im je teško da razlikuju maštu od stvarnosti. Neki od ovih strahova mogu se produžiti i na stariju decu, pa se mnoga deca školskog uzrasta sa njima suočavaju.
Reakcije roditelja na dečije strahove?
Situacije, objekti, osobe i drugi izvori dečijih strahova, roditeljima ponekad mogu izgledati besmisleno i čudno pa u želji da pokažu deci da nemaju čega da se plaše, pokušavaju da objasne da nema razloga za strah i izlažu ih objektu straha tempom i načinom koji je detetu neprihvatljiv (tzv. šok metoda), a nije retkost da u toj situaciji izgube strpljenje. Takođe, određeni stereotipi, poput toga da se dečaci ne plaše, da su dečaci ti koji su hrabri, da samo male bebe plaču i sl., kao i upoređivanje s drugom decom mogu uticati na dete tako da se oseća neshvaćeno i posramljeno. Kao posledica toga, dete može da potiskuje osećaj straha i samo se suočava sa strahom na neadekvatan način kako ne bi bilo posramljeno od ostalih, odnosno kako bi ispunilo očekivanja roditelja.
S druge strane, postoje odrasli koji, u želji da zaštite dete i ublaže mu određeni strah, ne dopuštaju detetu da uopće dođe u situaciju koja mu može izazvati strah, kako bi mu po svaku cenu dali osećaj sigurnosti. Ovi načini suočavanja s dečijim strahovima ne rešavaju problem, nisu poželjni ni korisni za dete jer, bez obzira na to da li nam se određeni strah čini stvarnim ili potpuno besmislenim, on je za dete uvek stvaran, ozbiljan i uznemirujuć! Zato, ako detetu ne dozvolimo da oseti strah, neće biti u mogućnosti da razvije sposobnost prepoznavanja potencijalno opasnih situacija i strategija suočavanja s njima.
Važnost osvešćivanja sopstvenih strahova
Važno je da roditelji osveste svoje strahove kako oni ne bi ometali njihovo svakodnevno funkcionisanje deteta. Ako se roditelji plaše određene situacije ili pojave (npr. psa), intenzivno će brinuti o tome i to će svesno ili nesvesno pokazati pred detetom (npr. prelaze ulicu čim ga ugledaju). Ako je to njihov stalni obrazac ponašanja, a objašnjenje detetu zbog čega je to tako izostane, vrlo je verovatno da će isti obrazac ponašanja usvojiti i dete. Razlog za to je što su roditelji detetovi prvi i najvažniji modeli prema kojima usvajaju određena ponašanja. Odgajanje djece je zahtevno jer vrlo često zahteva preispitivanje sebe, sopstvenih stavova, razmišljanja, ponašanja, pa i strahova. Važno je pružiti detetu osećaj sigurnosti i mogućnosti rešavanja određenog straha, a ako sami toga nismo svesni, teže ćemo ispuniti taj zadatak. Što pre roditelji osveste svoje strahove i pomognu sebi da se osećaju sigurnije i opuštenije, pomoći će i detetu da njihov strah ne „pređe“ na dete.
Razvojni strahovi uglavnom ne zahtevaju stručnu pomoć, ali dok su prisutni, zahtevaju roditeljsku pažnju, razumevanje, strpljenje i prihvatanje deteta.
Pre svega, važno je pratiti pojavu dečijih strahova i polako suočavati dete sa situacijom koje se plaši. Važno je dopustiti detetu suočavanje i istraživanje situacije koja mu izaziva strah na način i u vreme koje njemu odgovara. S vremenom će se dete postupno prilagođavati na situacije ili objekte koji ga plaše, postajati hrabrije i samopouzdanije, što će, konačno, doprineti slabljenju osećaja straha. Pri tome je roditeljsko razumevanje i podržavanje detetovog istraživanja takvih situacija važno kako bi dete steklo samopouzdanje za suočavanje sa strahom.
Na primer, roditelji mogu sa detetom da gledaju filmove ili čitaju priče o izvoru straha koje imaju srećan kraj. Tako će dete dobiti poruku da se strahovi mogu ublažiti i savladati, osvestiće da se događaju i drugima, a možda i dobije ideju na koji način može samo da se suoči sa svojim strahom. Ponekad može biti od koristi da roditelji podele sa detetom svoja iskustva iz detinjstva i načine kako su se oni nosili s njima i tako mu pokažu da svi osećamo strahove i da je strah normalno osećanje. Važno je da roditelji otvoreno razgovaraju sa detetom, dopuste mu da slobodno izrazi svoja osećanja, bilo riječima, crtežom ili kroz igru. Tokom razgovora roditelji i dijete zajedno mogu da razviju ´strategiju´ suočavanja s izvorom straha – to može da bude upaljeno svjetlo noću, najdraža plišana igračka koja će ga štiti od strašnog objekta i slično. Roditeljski zagrljaj i topla reč uvijek su potrebni i korisni, a svaki mali pomak važno je pohvaliti jer je osećaj zadovoljstva i ponosa ono što će dete ohrabrivati da se i dalje uspešno suočava i nosi sa svojim strahom! Razumljivo je da se u takvim situacijama roditelj umori i nije lako uvek dati podršku i ostati miran, posebno ako nam se strah čini besmislenim.
Autor : Hrabri Telefon