Od romantične ljubavi do nasilja
Sve češće možemo da čujemo u medijima kako je stopa nasilja među mladima povećana,kako se nasilje javljaja u brutalnim i destruktivnim oblicima. Da li je savremeno društvo donelo nasilje ili je njegovo postojanje oduvek bilo prisutno, samo sada više čujemo i mislimo o tome? Nije lako odgovoriti na ovo pitanje,jer ono zahteva kompleksno razmatranje nasilja u društvu, od nasilja u porodici, među vršnjacima do nasilja u svim drugim društvenim sferama. Cilj ovog članka nije otkrivanje globalnog uzroka nasilja,već ukazivanje na njegovo ispoljavanje u jednom bitnom segmetu razvoja mladih, a to je u adolescentnim partnerskim vezama.
Nasilje u partnerskim vezama uglavnom je tema za odrasle. Međutim,istraživanja koja se bave ovom problematikom ukazuju da se nasilje u partnerskim vezama i te kako javlja u adolescentnim, mladalačkim vezama (ranim 20-im). Ukazuju nam da se u tom periodu prvi put ispoljava partnersko nasilje i da prevenciju ovog problema treba započeti na na ovom uzrastu. Ako se vodimo idejom da „svet ostaje na mladima“, nameću nam se pitanja: „Kako se javlja nasilje u mladalačkim vezama?“, „Kako pomoći mladima u takvim vezama?“ i „Kako prevenirati njegovu pojavu?“
Adolescencija
Poznato je da je adolescencija buran i dinamičan razvojni period. Karakteriše ga veliki broj promena: mentalne,fizičke,emocionalne,seksualne i psihosocijalne. Adolescenti stiču nova i proširuju postojeća znanja o sebi i svetu koji ih okružuje. Postavljaju i otkrivaju pitanja o mnogim životnim temama, a posebno o onim temama koje se tiču seksualnosti. Vršnjački odnosi postaju veoma važni,jer osim što u njima potvrđuju do tada izgrađenu sliku o sebi, u njima ostvaruju prve emotivne veze. Kroz vršnjačke odnose mladi uče da postavljaju granice između svog i tuđeg mišljenja,uče da prepoznaju i poštuju različitosti potreba.
Vršnjački odnosi kod mlađih adolescenata (11-13god.) uglavnom su vezane za vršnjake istog pola i osnovna dilema je prihvatanje fizičke promene. Nema jasnih granica između svog i tuđeg mišljenja,sve se doživljava u svojstvu „Mi“(ja i moje društvo). Mladi u srednjoj adolescenciji (14-16god.) sve češće u svoje aktivnosti uključuju suprotan pol i sve jasnije razlikuju vlastite potrebe,osećanja i mišljenja od okoline. Upoznaju svoje seksualne potrebe, prave prve izbore partnera,upuštaju se u romantične veze i ostvaruju prva seksualna iskustva.
Starijih adolescenata (od 17god.) imaju potrebu za uspostavljanjem stabilnih partnerskih i prijateljskih odnosa. Malda osoba želi da ima blizak,stabilan i intiman odnos sa partnerom,sa vizijama mogućeg i budućeg u partnerskom odnosu.
Adolescentni period nosi ideju uspostavljanja bliskih odnosa sa osobama suprotnog pola, ali na nov i adolescentu svojstven način. Kroz ove odnose mlada osoba testira svoje samopuzdanje,svoje socijalne veštine,upravljanje svojim emocijama, zauzimanje za sebe,povjerenje i lojalnost. Početna zbunjenos se kristališe u stavove i uverenja,koja su potkrepljena onim što je naučeno i viđeno u svojoj primarnoj porodici. Razvoj je praćen unutrašnjim, ličnim konfliktima, ali i konfliktima sa okolinom. Znači,konflikti su neizbežni. Predstavljaju tačku napredovanja i razvoja deteta ka odrasloj osobi.
Vršnjački odnosi su veoma važni za adolescente,u njima ostvaruju prve emotivne veze,učvršćuju sliku o sebi a kroz neizbežne konflikte razvijaju vlastite stavove i uverenja.
Od romantične ljubavi do nasilja
Zaljubljenost je glavni sastojak ljubavi,od nje se kreće u pravcu zrele ljubavi. Neizbežna je i potrebna kako bi se osoba formirala u zrela ličnost,sposobnu da voli. Zaljubljenost karakterišu emocije poletnosti i zaslepljenosti. Partner se vidi samo u pozitivnom kontekstu i ne vide se njegove mane.U takvom emocionalnom ambijentu (koji je vrlo intenzivan) partneri žele da zadive jedno drugo i trude se da ugode partneru,žele da što duže vremena provode zajedno , a ako nisu zajedno onda pričaju telefonom ili razmišljaju (maštaju) o partneru.
Zato se ne treba čuditi kada zateknete adolescenta kako sluša muziku i zamišljenog pogleda prate dešavanja oko sebe. Partner se idealizuje, a svako suočavanje sa njegovim manama ruši sliku „idealne ljubavi“. Nedovoljno iskustva u partnerskim odnosima obojena su pogrešnim uverenjima da je ljubav samo onda kada smo isti,kada želimo isto,kada imamo iste potrebe.
Kod adolescenata pojam „idealna ljubavi“ najčešće je vezan za zaljubljenost i zajedništvo. Iako sve izgleda romantično i lepršavo, u ovom periodu adolescenti postavljaju sebi mnoga pitanja koja utiču na doživljaj sebe kao muškarca ili devojke, što usmerava i njihova ponašanja prema partneru.
Dečaci najčešće imaju dilemu kako da budu uspešni u zavođenju, da li trebaju da pokažu svoju potrebu za nežnošću (ako se ima u vidu da se u društvu nežni dečaci diskriminišu i nazivaju pogrdnim imenima),da li treba da budu dominantniji,da li znaju više od svojih partnerki o vezama i sl. Uh… Nije im baš lako,posebno ako su roditelji zatvoreni za priče o partnerskim odnosima i ako su jedini izvor učenja o vezama drugovi. Ni devojkama nije ništa lakše. Suočavanje sa telesnim promenama nameće osnovnu dilemu : „Kako da budem poštovana,a u isto vreme seksi?“. Razlog ove dileme je povezan sa različitim stavovima vršnjaka gde se devojke koje ističu seksualnost smatraju da ne zaslužuju poštovanje. Uz sve to treba dodati i društveno prihvatljivu sliku da su devojčice nežne, lepe, traže zaštitu muškarca i sl.
Kao i kod odraslih, tako i kod adolescenata, zaljubljenost će proći kada se javi potreba za različitošću u vezi,odnosno kada se javi potreba za ispoljavanjem individualnosti. Odatle potiču i prvi konflikti u vezama.Nije pitanje,da li će doći do konflikta, već kako će se taj konflikt rešiti? Kod zrelijih partnera, konflikti se razrešavaju kroz prihvatanje idndividualnosti partnera,kroz upoznavanje i poštovanje različitih potreba partnera i kroz toleranciju frustracija koje idu sa tom različitošću. Saznanje i prihvatanje da je partner drugačiji u odnosu na nas i da nam sa svim svojim manam i vrlinama emotivno odgovara,vodiće ka stabilnijem partnerskom odnosu.
Samo reagovanje mlade osobe na prolazak zaljubljenosti može biti drugačije nego kod odraslih,zrelijih osoba. Sam razvojni period u kojem se nalazi donosi nesigurnost u vlastite emocije i potrebe. Mlada osoba još uvek nema učvršćeno samopouzdanje,ne zna tačno kako da uskladi svoje ponašanje sa vlastitim potrebama, nesigurana je u prepoznavanju tuđih potreba i još uvek uči o samokontroli i posledicama vlastitog ponašanja u partnerskim odnosima. Kada dođe do ispoljavanja različitosti, zaljubljeni adolescenti dolaze do konflikta,a time da je već poljuljana slika o sebi još nestabilnija.
Konfliktne situacije nisu loše,same po sebi.Kroz njih mlada osoba sazreva i uči o sebi i partneru. Ono što može biti loše jeste način razrešavanja ili prevazilaženja konfliktnih situacija.Problem nastaje kada se kao način razrešavanja konflikta javlja nasilje i to kroz potrebu da se kontroliše partner,kroz posesivno ponašanje i ljubomoru.
Nasilne reakcije se ispoljavaju kao rezultat intenzivnih emocija i vide se kao jedino moguće rešenje za uspostavljanje kontrole nad vezom, odnosno nad vlastitim i tuđim potrebama i emocijama. Želja za kontrolom proističe iz potrebe za sigurnošću. Nasilne reakcije ne moraju uvek biti u vidu fizičkog nasilja. One se mogu ispoljavati kroz različita ponašanja u kojima je osnovna želja za pokazivanjem moći,dominacijom i kontrolom (npr. zabrane viđanja sa društvom, okrivljivanje, kontrolisanje, zastrašivanje, upućivanje uvreda i dr.). Nasilje je izraz nemoći da se zadrži stabilna,idealizovana,slika o sebi,partneru i vezi.
Nasilje u mladalačkim vezama i porodica
Iako se mladi upuštaju u partnerske veze u periodu adolescencije, o njima uče mnogo ranije u porodici,široj društvenoj zajednici,kroz filmove,knjige i danas,društvene mreže.
Doživljaj ili ideja kako bi emotivna veza trebala da izgleda započinje mnogo pre nego što se upuste u romantične ljubavne odnose. Posmatranjem i emotivnim invenstiranjem u primarnoj porodici mlada osoba uči o ljubavi, kao i o ponašanju u ljubavnim odnosima.
O porodici kao modelu za partnerske odnose pisao je istraživač i psiholog Džon Bolbi kroz teoriju afektivne vezanosti. Glavna hipoteza ove teorije jeste da dete kroz rane odnose sa roditeljima formira unutrašnje radne modele (kognitivne i afektivne obrasci) po kojima u odraslom dobu ostvaruje emotivne partnerske odnose. Ovi obrasci su neka vrsta nevidljivih naočara kroz koje dete,a potom i odrasla osoba, vide sebe,osobe koje ih okružuju i odnosa koje ostvaruju sa njima.
Nasilni model ponašanja u partnerskim odnosima javljaće se češće kod adolescenat koji su iz porodice poneli osećaj nesigurnosti u vlastite vrednosti, niže samopuozdanje i samopoštovanje. Isto se dešava i sa adolescentima koji su rasli u porodicama gde je bilo nasilja, gde je nasilje bilo prihvaćeno kao način rešavanja konflikta, gde je bila izražena želja za dominiranjem nad partnerom , gde su vladala stereotipna uverenja o ulogama između muškarca i žene, gde je model ljubavi bio povezan sa „ljubomornim scenama“ ili dokazivanjem „po svaku cenu“.
U ovakvim porodicama retko se priča o ljubavi kao vidu poštovanja različitih potreba i osećanja, poštovanju tuđih prava u vezi, pa je i takav model ljubavi razvijen kod dece. Možemo reći da porodica dvostruko utiče na ljubavni život adolescenta. Prvo, porodica utiče na formiranje ličnosti adolescenta,na njegove psihološke karakteristike. Kroz odnos sa roditeljima stiču se pozitivna iskustva u bliskim odnosima, stiče se bazično poverenje za druge ljude, učvršćuje se samopuzdanje i samopoštovanje, izgrađuju se emocionalne kompetencije i dr. Drugo,porodica je model za kasnija ostvarivanja emotivnih i bliskih odnosa. Kako su se roditelji, kao modeli, ponašali u konfliktnim situacijama,koliko su bili empatični prema partneru i koje su mehanizme razrešavanja konflikta primenjivali tako će se i njihova deca ponašati ili na sličan način će postupati sa svojim partnertenima.
Vrste nasilja u adolescentnim vezama
Iako se o nasilju najviše govori kada se ispoljava kao fizičko,nasilje u partnerskim vezama obuhvata još i psihološko (emocionalno) i seksualno. Psihološko nasilje kod adolescenata se prepoznaje kroz emocionalno ucenjivanje partnera, kontrolisanje i izolovanje partnera (čime se smanjuje samostalnost u odlučivanju, organizovanju vremena..), pretnje, proveravanja, ismejavanja, upućivanje uvredljivih komentara, ponižavanja i optuživanja. To su sva ona ponašanja koja nisu vidljiva, a koja negativno utiču na samopoštovanje partnera i njegovu sposobnost odlučivanja za vezu. Ova ponašanja otvaraju vrata ka ostalim oblicima nasilja.
Seksualno nasilje podrazumeva sva ona ponašanja u kojima se osoba seksualno uznemirava ili prisiljava na neželjeni seksualni odnos.
Fizičko nasilje se ispoljava kroz šamaranje,guranje,štipanje,čupanje za kosu,sprečavanje da govori prekrivanjem ustiju,udaranjem i dr. Fizički nisu nasilni samo mladići,sve češće su devojke te koje su fizički nasilnije.
Nasilje u adolescentnim vezama je učestalo i obostrano (ispoljavaju ga oba partnera). Teško je odrediti kom obliku nasilja su skloniji devojke ili mladići,pošto danas devojke uzimaju sve veće učešće kako u fizičkom tako i u seksualnom nasilju nad mladićima.
Nasilje je prisutno kod oba pola i bitno ga je prepoznati i reagovati na vreme jer posledice nasilja u ovom periodu često dovode do smrti mladi osoba.
Šta roditelji mogu da urade
Zbog ograničenosti prostora, ali i široke teme, teško je razmatrati koji sve preventivni programi bi mogli da utiču na smanjenje faktora rizika za nasilno ponašanje mladih,kao i kako društvo treba da reaguje u takvim situacijama. Kao vid prevencije ili reakcije na nasilja, porodica (roditelji) mogu da:
- Razgovaraju otvoreno sa adolescentima o partnerskim odnosima i slušaju ih pažljivo i bez osuđivanja
- Pruže podršku u razvoju i osamostaljivanju
- Uče svoju decu kako da konstruktivno rešavaju konflikte ne samo sa partnerom, nego i unutar porodice i na taj način budu model za konstruktivno rešavanje konflikta.
- Ako primete da su njihova doživela ili doživljavaju neki vid nasilja, intervenišu u zakonskim okvirima iako to mlada osoba odbija, uz pokazivanje zabrinutosti i želje da se pomogne, a ne da se osuđuje Potraže stručnu pomoć, ako imaju dileme kako da pomognu i obavezno potraže stručnu pomoć za adolescenta koji je doživeo neki oblik nasilja.
- Stručnjak će pomoći adolescentu da emotivno prevaziđe nasilnu vezu i zajedno sa roditeljima učvrste pozitivne obrasce za dalje partnerske veze.
Edukacija mladih o seksualnom razvoju i emotivnim vezama,razvijanje programa prevencije nasilja, jačanje porodice i porodičnih odnosa mogli bi značajno da doprinesu u razvoju ličnosti adolescenta, a time i u smanjenju faktora rizika za pojavu nasilja.
Autor: Marina Brašić, dip. specijalni pedagog, psihološki savetnik